Милета В. Лалић ''ЛИКОВИ НАШИХ БОРАЦА ЗА СЛОБОДУ И ЗА СРПСТВО   МИЛЕТА САВОВ  РАЧИЋ''

ЛИКОВИ НАШИХ БОРАЦА ЗА СЛОБОДУ И ЗА СРПСТВО

                                                          МИЛЕТА САВОВ  РАЧИЋ

            Дуго сам желио, али и дочекао прилику, да се поклоним сјенима свог претка, мученика, Милете Савова Рачића, чије име носим. Сто година је прошло од када је убијен, у Великом (Нађ) Медеру, а мени се ево, тек ових дана, указала прилика да посјетим мјесто његовог страдања. Kад ми је мој млађи брат, Мило, саопштио ту могућност, веома сам се обрадовао а истовремено се и растужио над трагичном смрћу нашег претка. Јуче сам, с Милом и његовим и својим пријатељем, Ненадом Суботићем, привредником из Суботице, на његову иницијативу и уз несебичну помоћ, путовао у Велики (Нађ) Медер.

Прије тога, између Суботића и мог брата, на службеном путу за Бању Луку, спонтано је настала прича о српском стратишту, у Словачкој. А онда, одлука за одлазак, и, послије тога, све се одвијало без сметње и препрека. Пуну подршку, добио сам од Савеза бораца, у Крагујевцу и његовог предсједника др Жељка Зиројевића. Руководство Удружења потомака ратника Србије од 1912 до 1920, из Крагујевца, омогућило ми је контакт са предсједником Удружења Срба, у Словачкој, Стане Рибичем, који је посвећен обнови и очувању српских светиња. Иако станује на шездесет километара од Великог Медера, због нас је допутовао на мјесто стратишта, срдачно нас дочекао, и својим информацијама и личним односом према нама, допринио да нам ова посјета буде незаборавна. И  вријеме нам је било наклоњено – био лијеп, сунчан дан.

Гробље је задуго било запуштено, прича нам предсједник Рибич, тако да није  личило на светињу. Али, послије посјете новинара, др Небојше Кузмановића, који је извијестио о његовом лошем стању, уређено је. Ограђено је, урађена капела са скромним фрескама, спомен плоча и надгробни споменик.  Цијела ливада је гробница. Мученици су ту умирали, и сахрањивани без обиљежја. Само је официрима урађена узглавница, мада без уклесаног обележја. Гробље је сада уређено, прекривено травом, а ту су, гдје-гдје, украсни четинари. Кроз траву, видни су концентрични вилини кругови. 

 Хроничари су записали, да је у овом логору на отвореном, заточено око 21 000 српских војника и официра. Депортовани су железницом до Великог Медера, смјештани у улици Таборској, а затим су, и живи и мртви, пребацивани до логора. Окружени бодљикавом жицом уз оружану стражу, боравили су на голој ледини, гдје није било ни стопе сувог мјеста, а камоли да се легне и заспи. Официре су понижавали, тако што су их гладне и жедне, пуштали ван логора, да, од становника, просе кору хљеба. У овако суровим условима,  уморено је 5 153 страдалника.

Рибич, по оцу Словенац, а по мајци Србин, проучавајући документа, дошао је до података, да су  српски заробљеници живјели и умирали у суровим условима по киши и снегу, уз звјерски однос наоружаних стражара. Он каже: ''Прочитам из архиве по неколико страна и пишем, онда отплачем па наставим да читам и пишем''.   

Милов и мој предак, Милета Савов Рачић, који је уморен, са 32 године живота, како, у књизи Родослов братства Рачића, из Слатине, код Андријевице, пише Миливоје Јелић, учествовао је, као наредник, у ослободилачком рату – од боја на Гребену, код Гусиња, до освајања Скадра; у садејству са српском војском, борио се у Македонији, и Босни, и на Гласинцу, гдје је рањен; борио се, све до пада Берана и капитулације Црне Горе; одликован медаљом и орденом за храброст; бранио је своју земљу и оступницу  Српској војсци, а заробљен је у Беранама, и депортован, заједно са својим саборцима, хиљаду километара од својег родног краја. Тачно прије сто година, 1916, мучен је и уморен, у логору Велики Медер, тада Нађ Међер. Неколико његових сабораца и родбине, који су се пјешке вратили у родни крај, причали су о злочину над њим.

Оставио је двије малолетне ћерке: Милицу и Станојку, које су мом оцу, Владимиру, Милетоме синовцу, рекле да би вољеле, ако му се роди син, да му да име по њиховом оцу. Кад сам се родио, дали су ми то име, а мој отац био је срећан, што ћу носити име његовог великог стрица. Моје тетке Милица и Станојка, гледале су у мене као у икону. Нијесу дале да ме било ко мрко погледа, а камоли да ми што науди. А дио свог насљедства, поклониле су мом оцу.

Када сам одрстао, сретали су ме стари људи из мојег краја, питали како се зовем, и кад би чули моје име, загледали би ме, очи би им се испуниле сузама, и говорили да носим име великог Милете Савова, изражавајући жељу да дуго живим, као живи споменик свом страдалом претку. Дмитар Дукић, наш рођак и савременик Милете Савова, дуго ми је о њему причао. Каже да је био веома угледан и поштован војни наредник. Памтио га је по стаситом лику, и џепном сату. Док би, миловао моју главу, заплакао би, и говорио: ''Немој нешто да урадиш, што би окаљало Милетино име''.

Живио сам са тим успоменама, и настојао да будем достојан потомак свог великог претка.

Пролазећи преко Књажевца, у Андријевици, безброј пута сам застајао поред споменика, с двоглавим орлом на његовом врху, и, гледао тај споменик, на којем је, међу онима, који су страдали, бранећи свој народ и државу, уклесано име Милете Савова Рачића.

На крају ове посјете, послије сто година, питао сам се, зашто је освајач био толико суров према онима, који су само бранили своје огњиште. Старци-памтише, рекли су ми, да је освајач био насуровији према Србима са сјевера Црне Горе, због пораза на Мојковцу.

Велика нам је утјеха то што над посмртним остацима наших мученика, бди неуморни Стане Рибич, предсједник Удружења Срба у Словачкој. Његова посвећеност заслужује велико поштовање и улива нам наду да ће истрајати, у преговорима с надлежним институцијама, да једна улица или трг, носи назив Српски; да се плоча, прекривена бетоном, на којој је списак страдалих, пренесе из улице Таборске, крај жељезничке станице, у гробље; да се уради плоча, на којој ће бити урезана имена страдалника у Великом Медеру; да изда књигу с именима страдалника.

Расла је у мени братска љубав према Станету Ридичу, и дивио сам се његовим подухватима, а уверен  сам, да га ми, потомци наших страдалника, нећемо оставити самог у тим његовим благословеним напорима.

На крају ове посјете, примио нас је замјеник градоначелника Великог Медера, Денис Микоч, чије ријечи: ''Опростите за злочине, које су наши преци направили недужним људима. На нама је да будуће односе оплеменимо и развијамо'', и сад, док ово пишем, грију моје груди и гријаће их док ме буде имало.

Милета В.Рачић, унук Милетин